Кописти и модели

[kojica]

Аутор:
Петар Петровић

Није редак случај да се замисао о настанку једног уметничког дела роди из утиска који је друго уметничко дело оставило на посматрача. Важан и свакако незаобилазан предуслов у начину настанка таквог дела је вештина, односно техничка и технолошка способност аутора, односно кописте. Она се надограђује кроз наставни план уметничких академија. Међу предметима које студенти и данас морају да савладају налази се и копирање дела других, познатих уметника.

Израда копија по старим мајсторима сликарства била је обавезан предмет за све ученике виших разреда уметничких академија и у 19. и у 20. веку. На тај начин будући сликари упознавали су се са технологијом и начином рада старих мајстора, што им је касније било од знатне користи. Израда копије пружала је младом сликару осећај сигурности, уверење да бар у нечем може да се приближи великом узору.

[kojica]

Даље сликарско усавршавање одвијало се и у великим европским музејима, галеријама и збиркама, где су сликари проводили дане посматрајућ� � и копирајући дела великих мајстора.

Неретко се дешавало да су места пред одређеном сликом морали да деле са другима, да раде брзо због ограниченог времена и да се неколико пута враћају пред оригинал, не би ли га што верније пресликали на своје платно које је, по правилу, морало увек да буде мање од величине оригиналног, што понекад и није био случај.

У великој групи тих људи било је и српских сликара, и то највише младих који су се школовали у Бечу и Минхену и који по амбицијама и жељи за учењем нису нимало заостајали за другим сликарима. За сада се не зна поуздано ко је први од наших сликара копирао дела великих мајстора, али се претпостављР° да је то могло да буде крајем 18. и почетком 19. века.

[kojica]

Један од најранијих примера је слика „Томирида са Кировом главом”, копија познате Рубенсове слике коју је око 1780. године насликао Стефан Гавриловић (око 1750–око 1810), пореклом из Сремских Карловаца. Премда није учио сликарство на Академији у Бечу, него у атељеу свог земљака сликара Јакова Орфелина, ђака бечке Академије, Гавриловић је као образован и учен човек дела великих мајстора сликарства упознавао углавном преко графичких, бакрорезних листова. То је и разлог што је дело великог Рубенса – које приказује тријумф Томириде, владарке племена Масагета, над персијским краљем Киром – насликао обрнуто од оригинала, јер слику није посматрао уживо, него ју је радио у својој сликарској радионици уз помоћ графичког отиска, где је читава композиција заротирана слева удесно.

[kojica]

Стефан Гавриловић пресликао је Ð*убенса (горе лево) уз помоћ графичког отиска,
окренутог наопачке

[kojica]

Галерија слика бечке ликовне Академије била је омиљено место окупљања ученика, позната по вредним уметничким делима од позне готике, ренесансе и барока, али и по бројним копијама старих мајстора које су радили бечки и други сликари 19. века. Редован посетилац те галерије био је и Димитрије Аврамовић (1815–1855) који је као даровит ђак ликовне Академије у Бечу током 1836–1839. урадио неколико врло успелих копија. Иако је самоуверено урадио копију Рубенсове слике изложене у Галерији Академије – „Бореј и Ореста” – оно што је за њега било важно, то су у ствари копије студија мушких и женских глава, њих петнаест, које је урадио у атељеу свог учитеља Фридриха Амерлинга (1803–1887), једног од најпознатијих бечких портретиста тог времена. Савладавши технику сликања портрета и изучивши композицију, Аврамовић је бар за неко време себи осигурао живот пред долазак у Србију, где га је чекао рад на сликању портрета, али и икона и зидних слика у тек подигнутој Саборној цркви.

[kojica]

Димитрије Аврамовић није одолео Рубенсовој слици из бечке галерије (горе лево)


У време када Аврамовић долази у Кнежевину Србију, бечку ликовну Академију уписују двојица даровитих студената, Јован Поповић (1810–1864) и Урош Кнежевић (1811–1876). Обојица су, свако на свој начин, приљежно почели да копирају дела великих мајстора. Данас је остао сачуван нешто већи број Поповићевих копија.

[kojica]

Као нарочито успео пример издваја се дело „Католичка вероисповест”, коју је 1838. насликао Поповићев савременик, Италијан Ђузепе Молтени (1800–1867). Поповић не само да је у потпуности опонашао стил сликара Молтенија, него је и сам формат његовог дела поновио дословно у центиметар.

За разлику од њега, Кнежевић је славу успешног кописте стекао на основу једног, али вредног дела, по коме је и остао упамћен. Реч је о портрету Карађорђа Петровића. По налогу кнеза Александра Карађорђевића, Кнежевић је 1852. урадио копију вождовог портрета који је насликао руски уметник Владимир Лукич Боровиковски (1757–1825). Настао у годинама после слома Првог српског устанка и Карађорђевог избеглиштва у Русији, с повратком породице Карађорђевић у Србију и настанком Кнежевићеве копије, тај портрет остаће до данас сведочанство најверодостојнијег Карађорђевог лика.

[kojica]

Новак Ð*адонић угледао се на Тицијана (десно)

[kojica]

Даровити кописти била су двојица сликара родом из Бачке, Новак Радонић (1826–1890) из Мола и Аксентије Мародић (1838–1909) из Суботице. Студије на бечкој ликовној Академији и обилазак бечких музеја, галерија и атељеа нису толико утицали на Радонића, колико његово студијско путовање у Италију 1858–1859. године. С тог путовања вратио се са, како каже Вељко Петровић, „десетинама кила цртежа, студија и копија”, међу којима се посебно издваја копија чувене Тицијанове слике „Флора”, коју је Радонић урадио у чувеној фирентинској галерији Уфици. За разлику од њега, Аксентије Мародић се као спретни кописта највише потврдио у црквеном сликарству, остваривши на ковиљском иконостасу врло успелу копију чувене Рафаелове „Сикстинске Мадоне”.

[kojica]

Одушевљење делима великих мајстора ренесансе и барока није заобишло ни сликара Николу Марковића (1843–1889). Он је већ самим пореклом био предодређен да буде сликар, јер су му и отац Милија и брат Радован били сликари-иконописци. Према сопственим наводима, засад непотврђеним, сликарство је учио на Академији у Фиренци, мада се зна да је у неколико наврата боравио и у Минхену. Искуство учења на копијама старих мајстора у највећој мери користио је по повратку у земљу, у заједничком раду на црквеном сликарству са Стевом и Полексијом Тодоровић. Једна, али зато вредна његова сачувана копија из времена боравка у Минхену јесте она по Рубенсовој слици „Самсон и Далила”, коју је Марковић насликао 1865. године.

Поред Радонића и, вероватно, Марковића, италијански мајстори ренесансе и барока подстакли су и Стеву и Полексију Тодоровић, који су 1864. као млади брачни пар на свадбеном путовању обишли и Фиренцу. Ту су од директора галерија Уфици и Пити добили одобрење да могу да копирају дела старих класичних уметника. То им је по повратку у Србију било од користи приликом сликања икона и иконостаса за богатије црквене општине и манастире.

[kojica]

Јован Поповић пресликао је платно свог савременика
Ђузепа Молтенија (горе)

[kojica]

Изазову копирања старих мајстора нису одолели ни двојица наших најистакнутијих сликара академског реализма Урош Предић (1857–1953) и Паја Јовановић (1859–1957). Иако се највећим делом придржавао сопственог стила, Предић је под утиском дела великих мајстора италијанске ренесансе која је видео у бечкој палати Белведере, на студијама у класи професора Грипенкерла 1881, за свега четрнаест дана насликао „Аморети оштре стреле”, која је по дочараној ренесансној атмосфери била међу најзапаженијим кандидатима за доделу годишње награде бечке Академије.

[kojica]

Паја Јовановић, копија по А. Ватоу

[kojica]

И док су италијански мајстори – попут Коређа, Пармиђанина, Тицијана и других – надахнули Предића у младости, његовог исписника Пају Јовановића више су привлачиле лепршаве и нежне палете француских рококо сликара Ватоа и Фрагонара. Тако је Јовановић током својих париских година, од 1890. до 1895, урадио неколико врло успелих копија Ватоових сцена веселог друштва у парку, налазећи у њима звучну палету и лакоћу сликарског геста које ће, потом, унети у своје бројне скице и студије.

[kojica]

Част да затворе круг копија насталих на искуствима и традицији великих, класичних мајстора европског сликарства, припала је крајем 19. века двема сликаркама, Бети Вукановић (1872–1972) и Надежди Петровић (1873–1915). Прва је остварила већи број врло запажених копија по Рубенсу, Рожеру ван дер Вајдену, Франсу Халсу, Жан-Батисти Шардену и другима, што је на њеној првој изложби, одржаној у Београду 1898. године, посебно похвалио тадашњи управник Народног музеја Михајло Валтровић, рекавши да су те копије „...изведене разумевањем и пуним уметничким умењем, а са ориђинала који јасно износе главне уметничке особине изабраних старих сликара”.

[kojica]

Надежда Петровић много је волела Ван Дајка (слика лево)

[kojica]

Приближно у исто време и Надежда Петровић представила се београдској публици изложбом својих студентских радова, где је приказала и осам копија старих мајстора. Посебно успеле копије биле су две по делима чувеног Ван Дајка, које је Надежда радила у минхенској Пинакотеци. Њих је тада приметио познати минхенски сликар и изврсни портретиста Франц фон Ленбах (1836–1904), наслутивши у њима Надеждине велике стваралачке могућности које ће, злом игром судбине, бити нагло прекинуте њеном смрћу ратне 1915. године.


(Све побројане слике-копије у власништву су Народног музеја у Београду и чувају се у депоу. Једино се слика Надежде Петровић налази у Чачку и
изложена је у галерији која носи име наше сликарке.)